Мира Ђермановић, економиста по професији, талентована списатељица, посебно је препознатљива у лесковачком крају по познавањузавичајног говора. Њене радове читају сви којима је до шале и лесковачког говора. Ево једне од њених занимљивих прича.
ОД КОГА ПА ЋЕ МЕ ЈЕ СРАМ
Жмијем у суд, чекам да ме прозовев, не ми је туј место, него ш’ћу.
Навалила сам се на лакат уз дувар, глава ми клоњује, ћу задремем да паднем, ћу се обрукам пред народ, друго не ми је… је’мпут ли сам се издигла, пузнем се па се све рашчокљам. (Mira Djermanović)
Шамију сам забрадила нову, побратимка што ми гу донела из Француско, нек види судика да несам б’ш простиња. Нова ми фута и убаво вунелче, трепти, што викав наши Лесковчани, мушица да пукне на мене. На ноге ми стојаће зепе, први пут ги обу.
Теги, презваше ме:
-Митић Станка.
Нека женштина намуљила главу отуд, раскубана ко чума, стра да те вати. Улеже и овај Васиљко, што ме тужија.
Уз осталче седи судика, трепка ко наша мачка у фебрувар, распуштила косу, ма, лице ву се не види. Виче она да ме ђебра:
-Станка, вас је тужио, овај овде, Васиљко, због крађе паприка. Шта имате да кажете у своју одбрану?
-Које да рекнем, проодила сам му поред ба’чу, откину неколко паприке, да си попржим сас јајца…
К’д ти рипну Васиљко:
-Л’же госпођо, несу неколко, беше набрала пола џак, а не ву је ни први пут!
Судика ће па:
-Станка, аууу, џак си понела, то је крађа.
-Очи да не’ам, да не’ам овога овде Васиљка, ноћ беше паднуја, несам добро видела, учини ми се да сам торбиче понела. Оно, па, бија џак. Не ми је први пут, к’д проодим откинем по неку, не могу да рекнем.
-Јао, Станка, како те није срамота да крадеш, види колико година имаш?
У тај ма ми сину. Овај судика ми позната, овој Лиле на Ђоку рабаџију, а мори, из нашо село.
Удзрну ву се ја:
-Лиле мори, ти ли си! Ти си ни крала црешње из лојзе, св’ку годину. Ја гу, маскирала се да гу не позна’им. Нећеш га ћерацо. Од кога па ће ме је срам!
Туј се саслушување заврши, мене ме ослободише, не знам како.
Мореее, ич ме неје срам!
(Autor: Mira Djermanović)
