Млекаџија раном зором гура трицикл, с металним гајбама у којима су стаклене флаше са млеком.
Из гајби вади по неколико флаша и односи их испред врата својих суграђана, узимајући празне флаше које су они оставили испред врата. Продавци леда на трициклима гурају велике комаде, па их одламају купцима, да свако добије комад колики хоће. Сељанке из околине Београда иду по граду, носећи на раменима по канту или корпу са сиром и кајмаком, окачене на обрамицу или кобилку. Продавци дрва у платненим џаковима разносе ситно исцепана дрва. Углавном су знали код кога носе тај џак. Код нас у згради је био инжењер Љубисављевић, старији господин, који је живео сам једно време. Њему су све доносили на врата – сир, млеко, лед, дрва…
Живео сам на четвртом спрату у згради без лифта. У Београду тада није било централног грејања. Ваљало се грејати, јер тада су у Београду биле јаке и дуге зиме, са пуно снега. Прича о угљу и дрвима, „смедеревцу“, каљевим пећима, лож уљу и нафтарицама, редовима на пумпама и нашим животима пре готово шест деценија, на https://momocebalovic.blogspot.com/
