ЛЕСКОВАЦ. – (ЈУГмедиа/Катарина Илић) – Свестрана личност са вишеструким занимањима – доктор економских наука, писац, сликар и професор Драгомир Радовановић, родом из села Кацабаћ код Бојника за својих скоро осам деценија живота, написао је 235 књига и насликао 1.500 слика. Вероватно је и рекордер на Балканском полуострву по броју објављених наслова; уз то, за готово 40.000 објављених афоризама предњачи и у светским оквирима. Све ово створио је до 2023. године. Он још неуморно ствара, као да је на почетку каријере.
Његов опсежан опус укључује 58 збирки афоризама, осам драма, 38 романа, две збирке есеја, збирке песама, шест прича, седам књига сатиричних песама, 31 сакупљачки рад, 13 етнографија, „наноромане“ (жанр за који је био пионир у земљи п.а.), као и 27 стручних књига – уџбеника, приручника и монографија. Поред тога, обухватио је и радове посвећене пријатељима, мисли о религији и друге тематске збирке.
Критичари и историчари књижевности посветили су му око 11 књига; међу њима су најистакнутији радови Жике Стојковића, Данила Коцића, Светомира Станковића и Мирослава Димитријевића.
Разговор је текао сапонтано, уз опуштену атмосферу пуну смеха уз шољицу кафе.
Први кораци у писању
Драгомир је прве поетске и литерарне кораке показао још у основној школи, када се укључио у литерарну секцију. Сећа се како је написао песму о родном селу, која је изазвала сумњу једне девојке да је преписана — то га је тада повредило и на кратко одвратило од секција. Током средњошколских дана, у престижној Текстилној школи у Лесковцу, поново се укључио у литерарне активности.
“Написао сам песму о свом селу, то је било време без интернета, новина, радиа и телевизије… песма је отприлике гласила „Поред мога села тече Пуста река, чуо сам да тече негде из далека“, и кренула је анализа. Јавила се једна девојка и казала је да је лепа песма и да не верује да сам је ја написао, већ да сам је преписао. Наљутио сам се и увредио и од тада нисам ишао више на ту секцију“, присећао се Драгомир својих првих корака у свету писања са осмехом.
Студије, породица и прва књига
Након средње школе, Драгомир је кренуо на посао и основао породицу са љубављу из школских клупа. Дипломирао је на Економском факултету у Нишу, а прву књигу објавио је 1987. – дан пре одбране магистарског рада, примеран симболичан почетак. Док је радио у фабрици “Србијанка”, објавио је и стручну књигу засновану на магистарској тези. Касније је докторирао, прешао у образовање као професор у Вишој економској школи и у потпуности се посветио писању.
Како спаја економију и уметност
Велико звање стекао је у сфери економије, али је истовремено развио и аутентичан уметнички таленат. Самоук, на папиру и платну, оловком и четкицом, стварао је уникатна дела кројена искуством. Његов став је јасан: области интересовања не морају бити условљене професионалним занимањем – неко може изучавати астрономију, а није астроном; слично, економиста може бити и дубок писац. За њега је писање било одмарање од пословних обавеза: „Није прошао дан да ја нисам нешто написао; ако не стигнем, бар напишем афоризам“.
Инспирација, рутина и продуктивност
Драгомир је налазио инспирацију на разне начине – у политичким догађајима, насловима у новинама, свакодневним збивањима и кафанским разговорима. „Ови наши руководиоци толико глупости праве да то не могу све ни да забележим“, каже, објашњавајући како често једнократна сцена или наслов постану подстрек за афоризам. Из 58 збирки афоризама издваја се близу 40.000 афоризама, због чега га неки критичари сматрају рекордним.
Његова радна дисциплина фасцинира: последњих 40 година устаје између 2 и 3 сата ујутру и пише до 7 сати. „Ако ми нешто не иде, пређем на друго; афоризми ми увек иду.“ После тога иде на посао; понекад се врати кући касно – а тада обично не пише, јер мисли су заузете.
У кафани је, каже, налази извор за вицеве и афоризме, иако сматра да има ограничен број оригиналних вицева. Окупљање људи и разговор били су му непресушна ризница за хумор и сатиру.
Сликарство – ритам и техника
Поред књижевности, Радовановић је и плодоносан сликар: око 1.500 радова. На питање како постиже толики обим, одговара да му је „норма“ била једна слика недељно, али да ради серијски – често по пет слика истовремено, како би спречио губљење времена док се једна суши. Иако себе није сматрао раније посебно талентованим за сликање, његови радови данас красе многе домове.
Породица и наслеђе
Уметнички дух каже наследио је од мајке. Имала је основн школу, али је била паметна и мудра жена.
“Да сам знао да ћу се овим стварима бавити могао сам од ње много да научим. Међутим, нисам знао – био сам клинац. Мајка је имала дивне савете и била је мудра, можда је то нешто од ње. Она се није исказала али је имала таленат. Старији брат је био оријентисан ка спорту и одлично је певао, премда ни ја не певам лоше“.
Питањем наследности књижевног дара бавио се и приватно: старији син, такође доктор економских наука, као младић је записивао афоризме. Драгомир га је охрабрио да пише; пошто син није желео да објави своје радове. Међутим, и ту преузимам иницијативу, па их објављујем да би се сачували за покољења.
„Тиме сам желео да истакнем породичну нит – повезаности око писања и чувања идеја”.
Ставови о културним дешавањима
Радовановић отворено критикује организацију културних догађаја у Лесковцу. “Чини ми се да међу њима нема добра кординација. Дешава се да се у једном дану закажу књижевне вечери и ЛКЦ, Библиотека и Народни музеј, чак и у некадашњем Центру за економику и домаћнинство. Четири књижевне вечери у једном дану, а касније за месец два нема ништа. Договорите се. Мислим да је и сад тако, ја сам диго руке од књижевних вечери, не због година него не могу да се нервирам. Када желим да гостујем кажу ми па ми да видимо, па чекајте долазе вам тамо неке кобајаги књижевници из Београда да им платите путне трошкове и смештај, а половина наших који се баве писањем пишу боље од њих, али ови су наши а они су Београђани то је велика ствар. То мене нервира. Ја ни са колегама у Београду кад одем тамо у удружење ја се обавезно посвађам са њима. Они су Београђани и самим тим су они предодређени да буду паметни, и као да се памет дели по градовима. Памет се не дели по градовима него по људима. Колико људи има по провинцијама који су далеко бољи од нас”, поручио је Драгомир.
Анегдоте, хумор и животна филозофија
Драгомир је допринео култури Лесковца, својим делима и неисцрпљивом вољом за стварање које и данас негује са 77 година, град на Ветерници можда има и рекордера по насловима и афоризмима на Балкану.
Његов рад није само број наслова и слика, већ и енергија и неисцрпна воља за стварањем.
Мало је рећи да нам је била част да разговарам са тако дивним и мудрим човеком који је ходајућа енциклопедија препун занимљивих анегдота.
