ЛЕСКОВАЦ – Проф. др Живан Стојковић, познати лесковачки историчар, који се последњих година оглашава и као књижевни критичар, дао је своју, крајње занимљиву оцену, романа Светолика Станковића „Бивши људи“ (Пресинг 2018). Свој приказ др Стојковић је назвао „Својеврсни изазов – егзалтација духа“. Преносимо га у целини.
ПРОФ. ДР ЖИВАН СТОЈКОВИЋ: СВОЈЕВРСТАН ИЗАЗОВ – ЕГЗАЛТАЦИЈА ДУХА
Несрећа је волети истину, а
немати снаге сузбијати лаж,
или бити толико притиснут
да је морамо трпети или одобравати
Божидар Кнежевић
Exegi monumentum aere
perennius
Подигох себи споменик
трајнији од туча, односно
створио си духовна дела
која су вечита.
ЛЕСКОВАЦ – Светолик Станковић је одлучио да закорачи кораком од седам миља у књижевни океан људских судбина, стазама прекривеним суровим искушењима и како је рекао професор Божидар Кнежевић „кад се на великим душама почне хватати лед, онда се хвата тако дубок и јак да га никад људска топлина не може више растопити“. Његов, већ препознатљив књижевни израз је тако директан, немилоосрдан, оригиналан, храбар, често до нужне дрскости да зауставља дах, чини читаоца немоћним да настави ход по реченици пуној убојитих речи, примора га да се врати на њен почетак да би постао свестан поруке, осуде, крика, бунта, бола, љутње, па чак и до потонућа у велику егзалтацију. И зато жели да види лик тог храброг писца, да продре у његове тајне духа, мисли и хтења кроз зеницу у коју је смештен његов микро космос. А онда нам се поново наметне мисао умног Кнежевића из Уба који каже „обичан просечан човек може ударити свим путевима у животу и на сваком доћи до извесног ступња среће и задовољства. Индивидуалније, оригиналније природе имају само један пут пред собом и тражећи га, много више лутају и бивају несрећни ако га не прокрче“. А писац велике имагинације, светлог лика и ћутљивог језика, ухватио се пера да схвати сву ружноћу света у коме живи, јер може да је осети, за разлику од оних који га не разумеју. Да им саопшти сву дубину заблуда, да их увери у тврдњу да су само бивши људи, јер су дозволили да буду преварени, поништени, унижени, да се предају канџама политичара и да прихвате ту најбестиднију стварност. Али управо зато ризиковао је да хода по оштрој ивици амбиса који је вечита категорија за обичног човека кога он жели да извуче из најцрњег мрака не показујући му прави пут подразумевајући ваљда да ће прави човек препознати оног другог и да не пристаје да буде само бивши. Тако нас доводи у дилему јесмо ли сви ми бивши људи или су то били политичари, вагабуде и лопови, друштвени шљам, како енергично тврди. Како је онда могуће да је скромни професор историје и филозофије Кнежевић још крајем 19. и почетком двадесетог века уочавао сличне карактеристике људског рода, а ето свет опстаје и до данас. И онда се поставља питање могу ли се сви свести под одредницу бивши људи која доста збуњује или треба разликовати ниске, животињске природе људске и правити разлику између нижег анималног и вишег интелектуалног човека и схватити борбу идеала и стварности. Овако доминира, у ствари, песимистичко схватање човека, који себи дозвољава да буде само бивши и покајнички се понаша због промашеног живота, што га изједначава са жртвом која сама себи одузима живот, јер нема другог излаза. А онда нам се ту уклапају мудре речи Фенелона: „Иако су људи браћа, ипак се међу собом кољу. Дивље звери су мање сурове. Лавови не ратују против лавова, ни тигрови против тигрова. Они нападају само друге врсте животиња. Једино човек, иако има разум чини оно што никада не чине животиње без разума.“
Аутор не обрађује ратове који би то потврдили, али нас подсећа на нешто још суровије, на свакодневни живот и политику која га регулише. Означава је као натприродну и неухватљиву силу према којој појединац остаје поражен, а што још горе потпуно немоћан. Зато му остаје само да буде бесан и љут и да до недопустиве лежерности подноси ту политику која прети канџама уништења. Дакле она је у целом тексту у негативној конотацији па чак и тврдњом да се све променило тако што је остало исто. Таква тврдња не би могла да се прихвати, јер ако се нешто променило, а остало исто онда нема промене. Несумњиво је да се ради о аутору велике ерудиције и способности да се анализирају одређени политички и друштвени процеси. Он је то доказао и у досадашњем књижевном изразу који заслужује изузетну пажњу и тражи своје право место под сунцем. Пратећи породицу Владимира Милића, који води дневник о политичким и друштвеним кретањима и саопштава своје оцене о понашању бивших људи, аутор не бежи од закључка читаоца да се ради о аутобиографском преживљавању „заводљивог покварењака, али и невиђено лепог“, о свим негативним појавама у недавној југословенској и српској прошлости. Интересантан је његов уздржани однос према граду, јер се плашио његових замки као што су марифетлук, лажи, преваре, отворене нетрпељивости и понижавања од стране варошана. Није ли то недопустив комплекс деце са села која су своју бистрину и мудрост доказала у свим сферама друштвеног живота. Ако се размишљања главног јунака, alias аутора, могу прихватити као оштра сатира у доста мрачној варијанти, онда она мора бити предмет анализе са различитих аспеката научне мисли. Јер, ако је закон чаршије (дакле лесковачке, па и српске) да се не цени успех, а да се служење војног рока у оном периоду доживи са свим ознака мрачног периода, а да се једно време те заједничке нам државе означи као култ личности, диктатура, једноумље због самодршца или „јалова комунистичка фразеологија“, да се период друштвеног развоја означи као ТИТОИЗАМ, а заједничка југословенска држава као БРОЗОВИЈА са врло негативним назнакама, онда су послератне генерације заједничке нам држава стављене на стуб срама и недефинисане прошлости, која је доживљена као негативна. А онда скоро увредљива следи мисао главног јунака, односно аутора, да је гори од комунизма само Титоизам. То превазилази и меру било какве пристојности, односно дораслости да се анализира тај период друштвеног развоја Србије. Јер, како закључује главни јунак „Брозовија (је била) пут у пакао за Србију“. Али, не мање жестине и како би рекао Чомски „простачке сировости“ не недостаје и у анализи друштвених кретања постокунистичке ере Србије када је завладала „логика крда, шљама и олоша“. Ниједан период друштвеног развоја једне земље не може се приказивати и поред литерарне слободе са више одиума и понижавајућих карактеристика, ма колико оне биле и део стварности.
Као историчар, уз поштовање свакојаке литерарне слободе, сматрам да овакав приказ једног периоду друштвеног развоја Србије не би допринео правилном закључивању њеном разумевању за будуће генерације. На једном египатском папирусу пре две хиљаде године писало је да је млада генерација Египћана неспособна да обезбеди даљи опстанак њихове државе, а она ево постоји и данас. Указивање на негативности у развоју једног друштва лековита је порука, али никао не сме да се претвори у апокалиптична закључивања.
И на крају, без обзира на негативно приказивање односа према моштима кнеза Лазара, које су кружиле земљом, имао су ту част да им се поклоним у Лесковцу и говорим пред окупљеним грађанима у центру града.
Проф. др Живан Стојовић
