Данас је Светски дан поезије. Тим поводом у свечаној сали Удружења Књижевника Србије, ул. Француска 7 , одржаће се песничка манифестација посвећена овом дану.
Нисам у прилици да лично учествујем у овој, мени драгој, манифестацији, па ћу овде, тим поводом, понудити моју песму посвећену највећем лесковачком песнику Бори Здравковићу.
Б О Р А
На вечерњем небу изнад уснулог града
Блистава, сјаји једна звезда више
Ваздигао се песник високо, до вечности
Добричина, душа мека, људина
Шта да вам кажем, нема збора
Није више таквих, к’о што бејаше
Професор, поета, Здравковић Бора
Улице града остадоше тужније
Не мери их лаганим ходом боем
Стихотворац златастих јесени
За које каже да нису његове
Осамљен, бременит временом
Шапуће нујно, “Туђе су то јесени
Што тако мучно бивају у мени“
Кафане су празније и немуште
Без његових мудрих досетки
Казаних уз горку резигнацију
Над чашом, пунијом чемера но пића
Ми, који учисмо од њега поезију
И како се испијају чаше горчине
Остадосмо само бедни аматери
У тешком првом, и другом занату
Далеко иза њега, нема више збора
Један, јединствен и недостижан
Бејаше и остаде, боем, и људина
Тихи човек, узор песник, Здравковић Бора
P.S.
О поменутим ауторима: Бори Здравковићу, Светолику Станковићу и проф. др Драгомиру Радовановић написао сам бројне осврте и представио их у мојим студијама-монографијама „Лесковачки писци – трагови и трагања“ и „Лесковачки писци и њихово доба“ (друго, допуњено издање на 1.100 страна великог формата, Лесковац, 2021).
