popovich;novinar;rok;kriticcar;publicista
Foto:ANDJELKO VASILJEVIC
MOJA SEDAMDESET SEDMA!
Ako ovaj rođendan deluje drugačije, to je zato što jeste. Posebno dve sedmice.
Očigledne fizičke stvari o tome koliko je sve teže u sedamdesetim i koliko delova tela boli u datom danu trebalo bi da budu predvidljive. Prava tajna je mnogo suptilnija: duboko u sebi većina nas zapravo ne misli da je stara.
Čak je i trideset godina bilo teško, kada se nikome starijem od tih godina nije smelo verovati. Od tada je bilo mnoštvo numerički značajnih rođendana. Svi, barem u to vreme, delovali su otrežnjujuće. Četrdeset je značilo da više nisam zvanično mlad. Pedeset je potvrdilo da sam srednjih godina. Šezdeseta je stigla nekoliko godina nakon što sam postao sertifikovana starija osoba. Sa 70 godina dobio sam i potvrdu starosti. Ali približavanje osamdesetoj godini osećam se kvalitativno drugačije.
U samo poslednjih nekoliko meseci, postepeni proces starenja kao da se ubrzao. Ono što se dešavalo malo po malo, sada stiže odjednom.
U većem delu sveta, ove godine se razumljivo smatraju početkom „konačne starosti“. „Ljudi u osamdesetim“ je eufemizam za taj strašni termin „krševi“. Penzioner je najopasnije zanimanje. Odatle niko nije izašao živ.
Više prijatelja i rođaka je već otišlo, smanjuje se broj onih koji su mi obeležili život. Njihova imena i brojeve ne brišem iz mobilnog. Stalno vidim čitulje dragih ljudi koji su preminuli. To me boli.
Često podsećam sam sebe da imam nekoliko dobrih prijatelja koji su u osamesetim, devedesetim, čak i stotim i fizički se dobro drže. I dalje su veoma pozitivni.
I tada pomislim: šta bi oni dali da se približavaju osamdesetim!
Starost je neotkrivena zemlja. Možemo je nazvati uzbudljivom, ili možemo biti tužni. To je lični izbor. Ali nemojmo birati jadnost i živeti poslednje godina naših života u hladnoj, sivoj diktaturi beznađa. Ako možemo da ignorišemo sve stereotipe o starosti koje nam je naša kultura nagomilavala od detinjstva, bićemo otvoreni za skrivene mogućnosti koje starost donosi. Radim novotarije sa 77 godina!
Ovo je savršeno vreme da završim neke stvari koje sam izbegavao celog života. Plašio sam se ako, kao matori debitant, počnem da objavljujem knjige. Onda sam podesio svoj unutrašnji GPS i svaki strah je isčilio.
Ali mislim da su ljudi mojih godina u osnovi isti ljudi kao što smo bili pre deset ili dvadeset godina. „Stariji ljudi“ i dalje vole istu muziku (u redu, uglavnom iz 60-ih i 70-ih), smeju se istim šalama, filozofiraju o seksu i uživaju u vremenu provedenom sa ljudima koje vole.
Ne stideti se, dokle mogu…
NAPOMENA:
Sjajni Peca Popović. Generacija smo. Ovo razmišljanje potpisujem od reči do reči! Moja malenkost D. Kocić (77) – (Vlasotince, selo Dadince) i dr Dobrivoje Bošković, lekar, poliglota, kompozitor, književnik (Leskovac, Grdelica) (90)
