У СПОМЕН НА МОГ ДРАГОГ ПРИЈАТЕЉА ДРАГАНА ЈОВИЋА ЛИСЦА КОЈИ ЈЕ ЦЕЛОГ ЖИВОТА ПЛОВИО ДА БИ СЛИКАО.
У више наврата смо седели у њуговом врту – у хладу испод крушке. У два наврата сам на старом касетофону снимио разговоре које смо водили… И мислим да Драган Лисац и није отишао, јер да је отишао – он би ми то рекао или јавио. А није ме позвао, нити шта рекао, нити па јавио… И ја зато мислим да је он и сада у оном чамцу на Јужној Морави којим је отпловио у време које ће га памтити и увек нам га враћати када помислимо на њега…
Срећна ти пловидба, драги пријатељу!
Treće doba u zavičaju: Sava Dimitrijević, književnik i novinar – „Vreme i sećanja“
Из разговора који смо водили 2018. године…
– Ја сам рођен 13. фебруара 1938. Ја се сликарством не бавим. Мене су комунисти натерали да сликам… Мој отац је био стаљиниста и спасио се од Голог отока. И говорио је: „Живео Стаљин!“ А пошто је био партијски – његов син, односно ја – морао је или да свира у ћемане или да црта! Значи мора да буде уметник…
Али ја сам волео да будем опанчар и да радим у опанчарску радњу… А у школу кажу да цртам за зидне новине и ја цртам тамо неке глупости и мука ми од тога… И ја почињем да размишљам од уметничку школу. Тада је у позориште био сценограф Цакић, ту му је била радионица… И уђем ја и гледам оно што је он урадио и кажем на татка – да идем у уметничку школу. А мој татко каже: „Ма каква уметничка школа… Ти знаш по нешто да нацрташ… Карапанџић и Раде Смејурија што цртају – то су уметници.. а не ти! Али, ја не слушам татка него седнем у воз -овај локални воз – парњача га вуче. И на станицу кажем на татка: „Дај ми неку паричку за успут да идем у Нишу у уметничку школу… И татко ми да паре.. и отиднем у Ниш… јер сам већ завршио основну школу … А зајебо сам нижу музичку школу где сам свирао виолину… и отиднем си у Ниш и све си нађем сам – бараку где је интернат и уметничку школу. И све нађем и полажем пријемни испит… То је трајало пе шест дана. И приме ме у Уметничку школу, врнем се у Лесковац и каже на татка: „ПРИМЉЕН САМ у уметничку школу!“
И упишем се у уметничку школу. И једнога дана у наше оделење наиђе Илија Нешић, вајар, старији колега, он је био четврта година, а ја тек први разред. Ја сам у лице био – НИКАКАВ! И кад ме је видео Илија Нешић каже: „Гле овога, какав је, какве су му очи – иста лисица! И то ми је остао надимак Драган Лисица од Илије Нешића, вајара, звани Мрдалица.“
Сава Димитријевић
DRAGAN JOVIĆ
