Ђаво као онај који раздваја.
Сваке године, током освештавања дома и породичне славе, од оца Николе увек чујем неку занимљиву причу.
То су оне приче које не заврше са „амин“, већ наставе да живе у човеку.
Ове године сам пожелео да једну од њих пренесем на папир.
Након паљења кандила и заједничке молитве, мајка је замолила оца Николу да кандилом прође кроз све собе у стану. Он је то мирно одобрио. Мајка је корак по корак, ушла у сваку просторију.
Када је дошла до моје собе, мајка је у шали рекла:
— Овде ћу морати да обратим више пажње, због ђаволчића у мом Аци.
Сви смо се насмејали.
Отац Никола се благо осмехнуо, а затим нас, својим мирним и тихим гласом, упитао:
— А да ли знате шта, по једном од значења, заправо значи реч „ђаво“?
Свако је имао неки одговор. Али нико није имао — овај.
— На старогрчком језику, — започе отац Никола — та реч гласи „диáболос“.
Објаснио нам је да је реч изведена из глагола диабáлло, која се састоји од две речи:
dia — преко, кроз
ballo — бацати.
— Дословно значење било би: „онај који баца попреко“ или „онај који препречује пут“.
Затим је направио кратку паузу, као да жели да то значење легне у нас.
— У пренесеном смислу, дијаболос је онај који раздваја. Онај који клевеће.
Клеветник.
— Онај који оптужује, лажно сведочи и шири приче да би уништио нечији углед.
И ту прича више није била теолошка — постала је животна.
Клевета није обична лаж. Она не напада само расположење, већ саму суштину онога што човек јесте: његов идентитет, његово место међу људима.
Човек је, објаснио је отац Никола, створен за заједницу. Еволутивно и духовно. Некада је изопштење из племена значило сигурну смрт. Данас, изопштење из заједнице значи унутрашњу пустош.
Наш углед — наша репутација — јесте наш пасош за припадање.
Када неко шири лажи о нама, мозак то региструје као егзистенцијалну претњу:
„Бићу одбачен. Бићу сам.“
Клевета је посебно болна јер је невидљива.
Она делује као отров у бунару:
— Често не знате ко је све чуо лаж.
— Не знате докле је стигла.
— Ако се превише ватрено браните, људи помисле: „Где има дима, има и ватре.“
Тако губите контролу над сопственом истином.
А та немоћ рађа дубоку психолошку фрустрацију и неправду.
Тада сам га упитао:
— Како да се човек носи са тим, оче?
Отац Никола је одговорио без патетике, али са сигурношћу:
— Ако живите исправно, лаж ће пре или касније изгубити снагу.
— Тешко је, — додао је — али лековито је прихватити да не можемо контролисати шта сви мисле о нама. Важно је шта мисле они који нас заиста познају.
Затим је рекао нешто што ми је остало најдубље урезано:
— Клеветници често не говоре о вама. Они говоре о себи.
— О сопственој несигурности, зависти, унутрашњој празнини.
— То не умањује вашу бол, — рекао је тихо — али помера фокус са ваше „кривице“ на њихов проблем.
И тада сам разумео: ђаво не долази увек са роговима. Понекад долази као реч. Као прича. Као клевета.
Она која не удара тело — већ односе. Поверење. Љубав.
А лек против тога није галама, већ истина проживљена до краја.
А. Видосављевић
