Нико од нас није сигуран од промена које живот носи. Један тренутак може бити довољан да све оно што смо знали нестане. Пад, болест, несрећа, једна секунда у којој се линија између „здравих“ и „инвалидних“ разбије као танко стакло. И тек тада схватимо да инвалидност није нешто што припада другима. Она је могућност која живи у свима нама.
Друштво често гледа на особе са инвалидитетом као на „оне друге“. Као да постоји нека невидљива граница између „нас“ и „њих“. Али та граница није реална, она је друштвена конструкција, грађена од туђег страха, неразумевања и равнодушности. Истина је једноставна: инвалидност не укида човека. Она само открива шта у човеку стварно живи.
Као особа са инвалидитетом, свакодневно видим колико су те невидљиве препреке тврде. Није то само једна неуређена рампа или неприступачна зграда то су погледи који избегавају, тишина која постаје зид, и систем који не види вредност у ономе што не може да се мери брзином, снагом или профитом.
Ми не тражимо сажаљење. Тражимо прилику да будемо део живота радног, културног, људског. Да не будемо посматрачи, већ учесници.
Инвалидност није крај живота. То је само другачији почетак. Крај настаје онда када друштво окрене главу. Када престане да те види као човека, а почне да те доживљава као проблем. Али, живот је већи од проблема. И достојанство је веће од тела.
Друштво које не пружи руку човеку који је посрнуо, то је право инвалидно друштво.
Сваки у сваком тренутку, може постати особа са инвалидитетом. Зато не дозволимо да они који то већ јесу овај живот проживе сами. Не живи се достојанство у изолацији. Живи се у заједништву, у подршци, у томе да те неко види као човека, као део целине.
Инвалидност није питање тела, већ питање свести.
И док не пробудимо ту свест, сви смо ми, на неки начин, непотпуни.
А. Видосављевић
