Чини ми се да би поједини учесници на друштвеним мрежама некако сваког политизовали. Па чак и мене који немам појима ко је ко. Неки су то већ и покушали, објављујући и моје слике, беспотребно. Ја нисам никакво чудо. Такве људе сматрам само добрим манипулаторима, али слабим читаоцима. Ја разликујем људе на добре (искрене) и лоше (манипулаторе). Године већ проводим међу књигама о још увек се мучим да пронађем себе, тако да своје текстове пишем из душе инспирисан писцима, бавим се собом или друштвом, а не појединцима и политичким странкама. У ствари, можда смо и сви у тим причама без изузетка. Моји текстови су инспирисани писцима као што су:
Писци светске књижевности:
Чарлс Дикенс који је описивао неправде индустријског доба, сиромаштво и социјалне разлике (Oliver Twist, Hard Times).
Виктор Иго, у Јадницима је приказао неједнакост, неправду и људско достојанство.
Џорџ Орвел у делима Животињска фарма и 1984 разобличио механизме тираније, манипулације и лажи.
Фјодор Михајлович Достојевски, бавио се моралом, неправдом и положајем „малих људи“ у царској Русији (Злочин и казна, Унижени и увређени).
Алберт Ками, кроз егзистенцијалну и социјалну призму (Странац, Побуњени човек).
Максим Горки, писао је о радницима, сиротињи, друштвеним неправдама.
Ако не позанајете светске, онда познајете наше српске и југословенске књижевности:
Бранислава Нушића, кроз комедију разобличавао корупцију, лажне ауторитете и друштвене апсурде.
Радоја Домановића, сатиричар, који је у приповеткама попут Вођа, Мртво море, Страдија, раскринкавао глупост, подаништво и накарадне друштвене стандарде.
Иво Андрића, кроз историјске и друштвене призоре приказивао је неправду, људску патњу и отпор.
Милоша Црњанског, у Сеобама и Дневнику о Чарнојевићу, истраживао положај појединца изгубљеног у великим друштвеним потресима.
Мешу Селимовића у Дервишу и смрти говори о неправди, власти и смислу живота.
Добрицу Ћосића и Бору Станковића, критика патријархалних и друштвених стега.
Можда поезију:
Алексе Шантића, певао је о сиротињи, неправди, патњи народа (Емина, Моја отаџбина).
Јована Јовановића Змаја, сатиричним песмама против друштвеног лицемерја и неправде, али и песме о малом човеку.
Десанке Максимовић у Крвавој бајци и другим песмама пева о неправди, страдању и људском достојанству.
Бранка Радичевића који својим стиховима често критикује стеге и опева народни живот.
Васка Попе у модерној поезији са снажним алегоријама о апсурду друштва и неправди.
Милана Ракића у песмама попут На Газиместану, где критички гледа на историју и људске жртве.
Бранка Миљковића, филозофски и друштвено ангажоване поезије о смислу, отпору и слободи.
И још пуно златних писаца…
Толико тога сам прочитао и још увек мало тога знам, а неки би на основу једне реченице да тумаче људе и сврставају где им је жеља.
То није лепо!
Пре него што помислите да је то што мислите ипак прво прочитајте неку књигу. А политика је за мене гласачки листић.
А. Видосављевић
