Заустављени воз (осврт на новелу Александра Тишме , филма „Живот је леп“ Боре Драшковића, и данашњицом).
Постоје тренуци када живот застaне као воз у магли без станице, без правца, без гласа који каже куда даље. Седимо унутра, гледамо кроз прозор, а у одразу видимо само себе. Тај тренутак непомичности тог ћутања пред собом темељ је Тишмине новеле „Заустављени воз“, једног од оних текстова који не причају причу, већ постављају огледало.
Уместо једноставних наратива, Тишма нуди сложен и често нелагодан увид у људску природу, разоткривајући мрачну страну која је увек присутна, али ретко призната. Његови јунаци нису зли по себи, они су обични људи који, у тренутку када треба нешто учинити, бирају да остану у вагону. Тај застој није случајан: он симболизује духовну и моралну укоченост читавог друштва, ту нашу вековну бојазан од кретања које захтева одговорност.
Ту тишминску нелагоду и моралну парализу мајсторски је преточио у слику Бора Драшковић у свом филму „Живот је леп“ (1985). Воз се и у филму зауставља, али се радња сели у кафану поред пруге место где се, под звуцима музике и пића, открива права природа људи. То је простор у којем свако глуми слободу, а у ствари се крије од истине. Кафана је као мала сцена света: ту су и власт и страх, и смејурија и понижење, и човек који се заборавља у буци јер не уме да поднесе тишину.
Данас, четрдесет година касније, исти тај воз иста је метафора. Људи и даље седе у својим вагонима, али сада гледају у телефоне. Док пролазе поред неправде, сиромаштва, насиља и празних речи, већина остаје унутра, убеђена да је „тако најпаметније“. Као и Тишмини путници, чекамо да неко други изађе први. Као у Драшковићевој кафани, правимо весеље да не бисмо чули тишину.
Наш „заустављени воз“ данас је друштво које се креће технолошки, али не и морално. Свет је препун вести, али празан од вести о човеку. Политика је постала циркус, медији позорница страха, а истина глума без аплауза. И као у Тишмином вагону, и као у Драшковићевој кафани, и данас се све одвија унутар исте сценографије: ћутање, равнодушност, страх да се не иступи.
Али ипак, у тој магли, у том застоју, још увек постоји могућност. Један корак напоље, један човек који не пристане на ћутање, довољан је да се чује шум кретања. Тишма и Драшковић би вероватно рекли: живот јесте леп, али само ако имамо храбрости да га погледамо право у очи.
Јер воз ће се, можда, једном покренути. Питање је само хоћемо ли ми тада још бити у њему, или смо већ одавно напустили идеју човека.
Напомена:
Живот је леп је југословенски драмски филм из 1985. године у режији Боре Драшковића, који је са својом женом, Мајом Драшковић, адаптирао сценарио према новели Насиље Александра Тишме.
А. Видосављевић
