Има ли места сумљи да се одмори!? Некако тако, или ми се бар чини да је тако било, приупитао сам мог старог пријатеља Добросава Туровића, историчара, заљубљеника у писани траг времена.
Приупитао сам га иако сам унапред знао прави одговор. Људи неуморне енергије, па чак и када су свесни да је каткад троше у залудне ствари, увек су спремни да своје стваралаштво мере истовремено и сопственим понором, али и надом да ће сустићи признања и то чудноватим путељцима којима се трага за немогућим.
У крајолику гробља, које је на улазу у само Забрђе, има споменике које је време заборавило. Накривљени опомињу, други пропадају као да дозивају. Грађени да би били успомена, постали су људска мора. Зар је баш време морало да добије битку против тих споменика? У том крајолику сеоског гробља, где се само сиромаси друже са својим болом, приметио сам и један необичан споменик. Можда је његова необичност у томе што је онако бео и усправан одударао од сивих, потамнелих и заборављених споменика. Стегло ме нешто у грлу, прочитах име покојника и би ми некако драго што је тај споменик победио олују и ветар. Драго име учитеља Драгомира Тасића, човека који је заслужан што сам успео брзо да научим прва слова и прве дивне песмице. Њега, тог дивног човека, волели смо! Ђаци, родитељи, инспектори… Једном ми је је пријатељ Благоје Стојановић, који је у годинама после Другог светког рата, био инспектор, испричао да је управо у Забрђу, мом родном селу, упознао најбољег учитеља у својој каријери. Био је то управо мој учитељ Драгомир Тасић!
Прича о споменику подсетила ме је на један колико смешан, толико и преозбиљан догађај. Шетајући градом, у потрази за занимљивошћу, наиђох на професора Туровића. Кренуо, вели, да купи себи споменик! „За живота јефтин да купим себи камен!“, рече он.
– Споменик је танка утеха за људски живот! – одговорих.
Одвратио сам га да баш тога дана купи споменик, а он, кад год му смрт дође памети, уз критику коју ми упућује, сети се да још није купио – јефтин камен! Ипак, неколико година касније, испунио је своју жељу и ено споменика на Светоилијском гробљу.
Један такође мени драги пријатељ, кога сам упознао изненада у јесен, када су ветрови сустизали наше сенке, дуго ми је, уз вечерњу доколицу, причао о споменику. Био је готово сав у другом, мени далеком свету у коме су, чинило ми се, само сенке могле да се друже.
Домаћини дођоши су у тешком неспоразуму иако су им и језик и судбине исте, иако им се безимена имена презивају до вечности. Ту се сустижу и избледела сећања и нови дан, и неки чудни мириси, и заборављена јутра. Ту, крај споменика, све нестварне приче постају допричане и све негдашње наде досањане.
„У загробље се сенке доселише!“, прибележих те јесење вечери нешто што ми се учини интересантним за сећање на прва сусретања и последња виђења.
