Живот се рађа у тренутку када смо спремни да га живимо у задовољству, испуњени ситницама једноставним догађајима који су управо оно најкрупније од живота.
Никада себи нисам одузимала тренутке туге, моје су биле, само ја знам колико их је било пре него што је ултразвук показао откуцаје срца и стварање новог живота. Знала сам некако подсвесно да се мора чути још једно и чуло се одмах испод срца јер сам га чула пре свих. Интуицијом сам и била вођена да је ово баш тај моменат који ће се коначно добро завршити. Не знам како али тренутак њиховог зачетка је био мој спас. Моје све. Одговор да све можеш ако верујеш. Ако си храбар, да не мислиш на све што је било, на много боли. Наш први сусрет десио се на данашњи дан,14.2. пре једанаест година. Рођене су за једанаест минута.Нисмо биле незнанке, и без погледа у број који сам носила на руци, плавоока је гледала у своју мајку, мајка у ћерку. Црноока је несташко , 8001, 8002, 8003. То су биле наше наруквице које су нас везале. Без броја, без речи ми смо се пронашле. Никада се нисмо губиле, оне су мој живот, ја њихов. Тамо где сам ја ту су и оне. Учим од њих, оне се уче животу. Моје две. Љубица и Данка. Данка јер је песма и она је песма најрадоснија и Љубица јер сте увек некоме посебна прича коју љубављу зовете.
