ИМА ЛИ ГА ТАЈ
Да ми је један коњ и чезе, да седнем и пол’чке кроз Лесковац. Нема возила, нема никој да ми смића. Друштво би си нашла уз пут. Има ли га тај, кој не би седнуја у чезе у једну дугачку шетњу, овакој, на сабајле.
Нек се дзвери народ од прозори, а ја да уживкам, и да се присетим, овдека овој беше, ондека оној беше. А коњ иде полачке, да побоље придзрнем, док се све сетим, и чубри уши, бајаги ме и он разуме које зборим. (Мира Ђермановић)
Немој ми кварите с милицију. Сигурно би ме казнили, мож’ би искочила негде и на насловну страну, као пример какав не треба да си. Али, имам ја дужници у влас’, мож’ би пребили дугови. Ратне дневнице од мужа, Динкић ми дугује, еве саг и председник. Ћу си га бапнем – несам ја сиромашна што немам паре, него затој што ми дужници неће врнев дуг.
И да отидем у апсу, па, и тој је за људи, човек све треба да проба. Неје тој ништа за овој уживање у вожњу.
Мореее, беше си убав Лесковац, него, млого га раскопуваше, мењаше. Какав је да је, наш си је, па си га волимо.
Само сам тела да ви дочарам једну вожњу кроз Лесковац, у овој недељно јутро.
(Аутор: Мира Ђермановић)
