Беше 1956. година. Тада је први пут приказан филм „Не окрећи се, сине“, по роману Арсена Диклића. На крају филма, отац, сакривен иза неког заклона, шаље сина у шуму да побегне, док он остаје, жртвује се, пуца да заустави непријатеље. Док пуца, виче „ Трчи и не окрећи се, сине“.
Те године рођен сам и ја.
У годинама које следе, не знам колико пута сам гледао тај филм. Водили су нас у биоскоп са школом, суботом нам пуштали филмове у сали за музичко, вртео се на оном једном ТВ програму. И увек сам на крају филма, кад се за сва времена растају отац и син, плакао. Никад нисам волео растанке, нарочито не такве. А у школи смо читали ту књигу. Док сам је читао, нисам плакао. Ваљда сам се исплакао гледајући филм. Та реченица с краја филма се дубоко урезала у мој ум. И данас је ту. И сада када гледам филм, на крају крену сузе. Љубав оца и сина.
Беше пролеће 1994. године. Иза нас ратови, хиперинфлација. Неколико месеци раније, у децембру 1993, после инфлације када смо безвредне плате примали у милијардама, народ Србије је изабрао да га у светлу будућност и даље води Слободан Милошевић. Он доводи деда Аврама, да као гувернер Народне банке, спасава динар. И Милошевића. И све нас. Ишли смо у пропаст. То тада није био живот достојан човека.
Неки ратови су те године још трајали. У Босни се крварило. Сви су говорили да нешто ослобађају, јер је то вековима њихово. Сви су убијали тврдећи да убијају у самоодбрани. И сви су чистили освојено или ослобођено да буде етнички чисто. Најтужније поглавље у историји некада братских народа. Три народа, тројица вођа, не зна се који је био луђи.
Неке нове вође Срба с ове и с оне стране Дрине, водиле су нас кроз беспућа, потпуно изгубљени, тумарајући и покушавајући да направе државу у којој ће живети сви Срби. А Србија је била сама против свих сила. А Русија је била на коленима. И сви Хрвати су хтели да живе у једној Хрватској. И Муслимани, који су у Титово време добили нацију са великим М, нису дали Босну. Додуше, тек тада се чуло да су Бошњаци. Од тада не помињу више да су Муслимани са великим М.
Видим куда све то иде. Не само што видим шта се тада дешава или шта ће бити за годину-две, већ видим и деценије унапред. То је моја мука, мој проблем. Изгледа неки таленат, који ми је избрусило новинарство, па увек видим што други не виде, увек видим између редова, увек видим шта се иза брда ваља.
И шта да ради отац два сина који све то види, који види мрак и безумље на овим просторима?
Да их школује, храни и шаље у војску да у неком новом рату буду топовско месо код неких других лудака који ће голим грудима наше деце ићи у нове свете ратове, за неки нови српски свет?
Или да их спрема да буду Људи, часни, морални, образовани, да живе међу Људима, да раде поштено, да не чине зла и да нађу своје место под Сунцем, где их нико неће питати које су вере, нације, којој партији припадају, већ шта знају да раде, да ли су вредни, поштени, морални?
Ја ту дилему никада нисам имао. Моји синови биће Људи.
Тако сам пре 30 година одлучио – о животу моје деце неће одлучивати лудаци и лажне патриоте, који машу националним заставама, који се бусају у прса и вичу да су на бранику србства. О мојој деци неће одлучивати политичари, лажови, преваранти, сви они који лупају у ратне бубњеве и плаше нас новим ратовима, јер ови претходни нису донели државу у којој ће сви Срби живети у једној држави. Изгледа да није проливено довољно туђе крви, па би да проливају још. Опет туђу. Не! И док тако запенушани бране срБство енормно се богате. То су радили и у рату, па зашто не би и у миру.
Зато морам, одлучих тада, да спремим потомке да домовину потраже тамо где они буду желели. Отаџбина им је овде, неће побећи, чекаће их, ако је у међувремену не униште и ако не нестане. Отаџбина се не бира. А где ће им бити дом, нека бирају сами. Ја морам да им помогнем да отворе ум и очи. Да им помогнем да „одлете“. Само ако желе. А ако оду, могу само да им кажем: „Не окрећите се, синови!“
Старији син те 1994. године има осам, а млађи шест година. Енглески језик већ уче. Требаће им. Време је и за спорт. И то неки који ће им, кад дође време, отворити врата страних универзитета, који ће им обезбедити спортске стипендије, да их нека друга држава школује. А онда, уз енглески и диплому универзитета у иностранству, биће спремни да сами доносе одлуке где даље. За њих не треба да постоје границе и „торови“ у којима смо ми. Далека будућност? Па, не, тих десетак година, до краја средње школе, брзо ће проћи. Ваљало је почети одмах.
