УЧИТЕЉИ. – Кад стигнеш у неке године, као ја, кад поодмакнеш на животном путу, треба стати и осврнути се, погледати шта је за тобом остало. С времена на време. Тек да се сетиш лепих дана и добрих људи који су, кад је требало, били уз тебе, саветовали те, подржавали и храбрили. Кад је било потребно, и придржали те. Или те зауставили да не погрешиш, не посрнеш и не паднеш. Који су знали кад треба да ти кажу да седнеш, станеш, да охладиш главу. Који су те подржавали да то што си намерио да урадиш, спроведеш у дело, али не тада, већ кад је време и не како си хтео, већ како може да прође.
Са радошћу видим да сам имао дивне професоре, менторе, уреднике. За мене су сви они МОЈИ УЧИТЕЉИ. Бог ме погледао, па ми их је одредио, утаначио да се сусретнемо и да међусобно изградимо однос поверења, без кога нема ни радости учења, писања, уређивања. Они мени своје знање и вештине и поштовање мене као личности и новинара, а ја поштен однос према њима, професији и уредничкој позицији.
Зато их памтим.
Грујица Спасовић, Божидар Андрејић и Јасминка Радиновић, моји уредници у Омладинским новинама, у НОН-у и листу Младост, оснивач ССОЈ. Школе младих новинара кроз које су прошле многе генерације. Ја, млади студент новинарства, више времена сам проводио у тим редакцијама него на факултету. Од њих подршка, савети, свака нова тема, као нова шанса. Лекције које су ми и те како добро дошле у годинама које су уследиле. Чувам текстове које су тада пуштали. Озбиљне теме у озбиљно време.
Професор Сергије Лукач – професор новинарства који ми је још више осладио професију, код кога сам са радошћу ишао на предавања и са нестрпљењем чекао нове задатке.
Јован Шћекић, ментор на ТВ новинарству, легенда телевизије, који ми је отворио врата ТВ Београд, саветовао ме, пратио мој рад.
Бранислав Бане Вукашиновић, уредник деска у Београдском ТВ програму, који ме је саветовао и делио богато искуство без икакве задршке. Радио сам за његове емисије. Да, позове ме и каже – то и то радиш за мене. Требало је заслужити поверење од тако захтевног уредника.
Слободан Слоба Арежина, уредник Вести у Београдском ТВ програму, који је сваки дан захтевао од мене нешто ново, нешто добро. Строг, правичан. Поштовао сам га због тога. Веровао ми је. Као и ја њему.
Владимир Дедић, уредник Београдске хронике у „Политици“, који ево и на Фејсбуку јавно каже да се не каје што је гласао за мене да будем примљен у „Политику“. Мој уредник, саветник, пријатељ, у нимало лаким годинама када сам као новајлија у „Политици“ био суочен са политичким играма и уласком листа и новинара у бурна дешавања пре Осме седнице. Кад је било потребно, стајао је уз мене. Био сам код њега на Београдској, на осмом спрату, а пуштао ме је да радим и за Економску.
Родољуб Герић, човек ренесансе, новинар, уредник, музичар, сликар, писац… Мој уредник на Економској рубрици „Политике“. Памтим разговоре и договоре како да неку опасну тему обрадимо, а да не укаљамо образ и не угрозимо главу. Живот је режирао да му у његовим последњим данима будем директор, када сам га наговорио да постане уредник у листу ЕПС-а. Није био добар „Политици“. Последње слово на испраћају свом уреднику држао сам ја, а не неко из „Политике“.
Свима њима велико хвала, а онима који нису са нама, вечна слава.
