ЛЕСКОВАЦ – ЈЕДНО ВЕОМА РАНО НЕДЕЉНО ЈУТРО НА ШИРОКОЈ ЧАРШИЈИ
Недеља. Јутро. Седим на клупи на Широкој чаршији. Чекам да се у осам отворе продавнице. Од пролазника по неко, ту и тамо. А онда је као од ниоткуда дошао старији човек. Сео је крај мене и каже:
– Баш сам се питао где је клупа.. До пре неки дан била је испод дрвета у хладовини. А они је, замисли – преместили испред посластичарнице..
Крај себе је спустио торбу. Каже да му се чини, заправо да је ситуран да је старији од мене. Рекао сам да не треба да се оптерећујемо годинама. Године су бројке… Он је показао на штап који сам одложио на клупу и насмејао се.
-И ја носим штап! Заправо, треба да га носим, али га остављам кући…
Одговорио сам му да човек у овим нашим годинама ако се не осећа сигурним на ногама –треба да носи штап!
Он се сложио са мном, а онда се опет насмејао:
– Наравно, али моја жена ми не дозвољава да носим штап!
Погледао сам га зачуђено. Он се нагнуо према мени и додао:
– Моја жена каже да је ГРУБОГЛЕДНО да човек носи штап!
– А како онда ходаш без штапа и зашто би то било – ГРУБОГЛЕДНО?
Он је из торбе извадио дрвену столичицу на расклапање.
-Уместо штапа – са собом у торби носим ову столичицу. Кад ме ноге заболе – било где и било када извадим из торбе столичицу, расклопим је и седнем.. На пример, кад идем код лекара или у болницу док чекам ред да ми изваде крв или било шта друго да радим – извадим столичицу, седим, чекам.. гледам како пролазе људи.. А то није грубогледно!
Сава Димитријевић
