МАЛЕЧКО СЛОВО – А.
Мореее, од малечко су ни јеле муке, од кад пођеш у школу почне, па кој докле тера.
Неки деца се радујев кад поодив у школу, неки вијев, неки се кријев… има ги од разне сорте. Ја лично би си поминула и без школу, такој ми се чини. Кад се треба потпишеш, лупнеш с палченик, које ћеш побоље. Али, ако је баба наредила – „синко, не би било лошо, заврши берем два разреда“, да знајеш сви словља, после батали.(miradjermanovic)
Туј се малко утеши, поштено, значи могу да баталим кад си оћу. Ако ме нервира учитељица – утрино, еве ме, ћу си чувам свиње.
Ми смо си поодили 6.-ога септембра, тутнев ти крстеницу, ели модеран назив – извод из књиге рођених – па’ајт у школу. Не могу да рекнем, тија први дани неје било досадно, нови деца, другари, учитељица сас неки прек поглед, не смеш да рекнеш – овас. (Мира Ђ)
Почемо да учимо слова. Прво слово – големо А. Некако, да не заорујем, неје било млого тешко. Напра’им лемезницу и повучем цртку на средину, тега А. Али, пустињче, малечко – а, изеде душу. Овеј моје ручичке дрвенлије, нумев оној тулбаче убаво да му нацртав. Ко ‘тица нека без крила, такој ми личеше. Куде мене испадне ко неко врапче и’чкембено, од жив срам.
Показува учитељица, показува, па диже руке. Вика:
-Миро, нек си те водив дом, чувај свиње, купете овце, ти мож’ да унапредиш сточарство, дете, ти за школу неси.
-Учитељице – викам ја, а слуза ми слузу стиза, мене ми се и не дооди у школу, него баба запела да научим словља.(miradjermanovic)
Туј гу такну у срце – добро, пол’к, ће научиш.
Укућани видоше да се саплићам на прво слово и сви по ред ме учише. Такој, приклепам за домаћи две стране, и не мари. Оној тулбаче му смањи, море, по неко треви, б’ш си га убаво напишем.
Тетој да ви рекнем, море ни словља несу л’ки за писање.
(Аутор: Мира Ђермановић).
