Станови нису само цигле и бетон који су исцртали границе простора у коме боравимо и живимо. Они се не мере само квадратуром, већ и бројем срца која у њему куцају. У њима, иза тих зидова, теку наши животи са радостима, бригама, тугама, тајнама и боловима, све сакривено у тишини иза затворених врата. То је свет за себе, који сами стварамо, улепшавамо или уништавамо, свет који је привремено и повремено склониште за нашу душу, за наше мисли и осећања без којих тај стан не би никада постао наш дом. Само кад стан постане дом, имамо нашу тврђаву и склониште у коме се рађају и умиру све наше породичне радости и туге, у коме се стварају наше мисли и осећања, где можеш да будеш слободан, миран, сигуран, заштићен и окружен љубављу. Ако тога нема, имаш само стан, не и дом. Понекад ни у дому нема свега што ти је потребно, што пожелиш, што душа иште, али је он ипак дом, јер у њему не живе само твоји најближи, они који су ту међу тим зидовима, већ је у њега, са нама, ушла и наша прошлост. Родитељи су унели са собом и своје претке, њихово васпитање, морал, погледе на свет, на људе. Тако наш дом има не мало тога што је донето из неких других домова. И тако све до неког следећег стана или дома, јер у оном који напустимо, остају само зидови. Дом се носи у себи и са собом.
https://momocebalovic.blogspot.com/2025/02/blog-post.html
https://momocebalovic.blogspot.com/2025/02/blog-post.html
Momčilo Cebalović, novinar „: Legenda lista „Politika“ Kosta Konstantinović
